О књизи: 2003 / Апстракт издавача Почетком двадесетих година прошлог века у СССР-у се појавио мистериозни човек - барон Роберто Орос ди Бартини. Он је постао не само изванредан дизајнер и научник, већ и тајни мозак совјетског свемирског програма. Сергеј Павлович Корољов назвао је Бартинија својим учитељем. „Црвени барон” је доказао да време, као и простор, има три димензије, а да су најудаљеније галаксије удаљене на корак. Бартини је из тамнице извукао библиотеку Ивана Грозног и у великој мери одредио судбину својих ученика - М. Булгакова, В. Набокова, А. Грина, А. Толстоја, А. Платонова, Е. Шварца, Л. Лагина, А. Волков, Л. Леонов, И. Ефремова, А. де Сент-Егзипери и други писци. Управо је Бартини постао прототип најнеобичнијих ликова - Воланд, Дроод, Кхотгабицх, Пиноццхио, па чак и Мали принц. Али главна тајна „совјетског Сен Жермена“ шифрована је у роману „Мајстор и Маргарита“. Књига није намењена широком читаоцу. *** Наслов ове књиге звучи магично привлачно сваком обожаваоцу „Мајстора и Маргарите”... Аутори су пошли од чланка објављеног (прилично давно) у „Технологији за младе” о тестовима тридесетих година прошлог века. тајна совјетска „невидљива летелица“ и (потисак је био јак) достигао је такве криптоисторијске дубине да су сва достигнућа „Фукоовог клатна“ била осрамоћена и понижена. Кључна фигура у овој (а такође, по свему судећи, светској) историји („Вечерас ће бити занимљива прича на Патријаршијским барама!“) био је научник и дизајнер Роберт Лудвигович Бартини, звани Барон Роберто Орос ди Бартини. Међу совјетским (и не толико совјетским) писцима на које је, према ауторима, вероватно утицао овај изванредни човек, били су Алексеј Толстој, Михаил Булгаков, Александар Грин, Јуриј Олеша, Владимир Набоков, Иља Илф и Јевгениј Петров, Валентин Катајев, Сигисмунд Кржижановски, Леонид Леонов (списак је непотпун), а касније - Иван Ефремов, Артур Кларк (!), Еремеј Парнов и... Аркадиј и Борис Стругацки. Ова претпоставка даје повода ауторима да готово читав корпус текстова ових писаца сматрају својеврсним јединственим хипертекстом, обједињеним обимним скупом заједничких симбола и шифри. И, наравно, након прихватања такве премисе, Бузиновски нема другог избора него да покуша да изолује ове симболе и реши ове кодове... © Сергеј Бережној, април 2004..